Bol...cudna je to stvar. Tako odvratna, tupa a istovremeno ostra, toliko, da bi joj i hirurski nozevi ponekad zavideli. Desi se da boli toliko, da imas osecaj kao da ceo trnes. Imas osecaj kao da ne mozes da se pomeris, kao da ti neko sedi na grudima, i nema ni najmanju nameru da ustane...bar da kaze "izvini". A najradije bi srce iscupao iz sebe, samo da ta bol prestane. Pomislim ponekad, lakse bih podneo da me seku. Ipak je to samo fizicka bol, za koju bar postoje anestetici, dok za ovu....valjda ih nisu izmislili jos. Pa sta vise cekaju???
Cudno je...jos uvek se svako vece molim za nas, a ne znam ni sam zasto. Svako je**no vece, i to tako traje, danima....mesecima. Valjda mi je to jedino ostalo, pa se zato jos uvek pridrzavam tom cudnom nocnom ritualu. Cudno je to, koliko srce, i pored tolikog bola, tera svoje, a mozak ne slusa kao da isti ne postoji. A tek on ne zna sta hoce. Verovatno rade na razlicitim frekvencijama, ili su se jednostavno posvadjali jos u ranijim danima, pa se ne trpe medjusobno. Ko ce ga znati.

Cudna je to stvar...