Pocinje da duva vetar, sve jace i jace, propracen snegom. Padaju, kako to moja baba kaze, "cigancici". Tako su ih valjda zvali, kada je ona bila mlada. Nesto, kao grad, samo sitan sitan. A najavili su ledenu kisu, nije da nisu. I oni da nesto pogode, da ne bude, da dzaba primaju plate.
Otisao sam, tamo negde, gde vetar ne duva, gde sneg ne pada, i gde nema cigancica. U zamenu za sve to, bila je toplota, gomila nekih nepoznatih ljudi, kao sto to obicno biva, a "cigancice" su zamenili neki klinci, koji bi s' vremena na vreme tuda prosli. Razbacani neki stolovi i naredjane crvene "stolice" jedna na drugu. Vise lici na neki mali pomocni magacin, nego na bilo sta drugo.

Kako je vreme cudna stvar. Kako ume da se vuce, onako mucki i to bas onda kad ne treba. Kao, da su na kazaljke nakaceni neki mali, sicusni tegici, pa iste pocinju da se pomeraju sporije nego sto bi inace trebalo. Isto tako, ume da proleti, i to se desi obicno, bas onda, kad je to najmanje pozeljno od njega. Valjda tad radi brze, da nadoknadi one trenutke kad se vuklo zbog "tegica", ne bi li na kraju bilo "na nuli". Kako da promenim to, da tece brze, onda kad mi treba, i sporije u trenucima u kojima ja to zelim?
Ali...danas sam saznao kako je to, kada na trenutak vreme stane. Kada se kazaljke preklope, i jednostavno.....zaustave! Saznao sam, i kako pred ocima mogu da prolete sve stare uspomene, i to u delicu sekunde. Valjda je tako kad umires, pa ti prodje ceo zivot pred ocima. Cuo sam za to, ali nisam znao da je stvarno moguce.

A vreme....Kao kocka u Djoletovim pesmama, ume da bude bas ku*va!
 

Bol...cudna je to stvar. Tako odvratna, tupa a istovremeno ostra, toliko, da bi joj i hirurski nozevi ponekad zavideli. Desi se da boli toliko, da imas osecaj kao da ceo trnes. Imas osecaj kao da ne mozes da se pomeris, kao da ti neko sedi na grudima, i nema ni najmanju nameru da ustane...bar da kaze "izvini". A najradije bi srce iscupao iz sebe, samo da ta bol prestane. Pomislim ponekad, lakse bih podneo da me seku. Ipak je to samo fizicka bol, za koju bar postoje anestetici, dok za ovu....valjda ih nisu izmislili jos. Pa sta vise cekaju???
Cudno je...jos uvek se svako vece molim za nas, a ne znam ni sam zasto. Svako je**no vece, i to tako traje, danima....mesecima. Valjda mi je to jedino ostalo, pa se zato jos uvek pridrzavam tom cudnom nocnom ritualu. Cudno je to, koliko srce, i pored tolikog bola, tera svoje, a mozak ne slusa kao da isti ne postoji. A tek on ne zna sta hoce. Verovatno rade na razlicitim frekvencijama, ili su se jednostavno posvadjali jos u ranijim danima, pa se ne trpe medjusobno. Ko ce ga znati.

Cudna je to stvar...

Prošle su ravno dve godine.
Napokon si kupio kola i pustio dugu kosu.
Nisi se ni oženio, "druže", a ja nisam ni našao sebi nove "drugare".
Ti i ja, smo sada diplomirani inženjeri bez posla.
Prošle su ravno dve godine.
Od kada smo nas dvojca lutali po promrzlom izblednelom gradu, od kada smo poslednji put pili pivo na klupici u dvorištu, od kada sam ja čekao tvoju devojku na Trgu... od kada sam ja otišao...
Znaš, video sam te juče, kroz stakla tamnih naočari, proleteo si pored u svom novom automobilu i svirnuo si nekoj devojci...
I ti, kao i uvek pušiš laki Marlboro...
A Zeka je u Belgiji, u toj prokletoj buržujskoj zemlji...
Bilo nas je trojca.
Nekada davno, pre dve godine...
Zekin "Rover", i neke devojke u "našem" klubu, konjak, tekila... pivo, neko ti je nagazio na izglancane do sjaja cipele, a ja samo što sam položio tromesečnu zaduženost u svom univerzitetu, pili smo...
Zeka je demonstrirao svoj strava pirsing, a ja sam gledao u tebe...
Tada si rekao, tiho, šapatom, spustivši pogled:
- Znaš, ponekad mi se čini, da je ovo leto POSLEDNJE, razumeš?
Ja sam ti se nasmejao u odgovor:
- Razumem, Marsu više ne sipajte.
Mahnuo si rukom i zaćutao.
Posle je prisela neka devojka, davao si joj šampanjac i ugošćavao je sladostima.
Čini mi se, da se zvala Kaća...
A ja sam se ljutio, tiho se ljutio, ne znam ni sam zašto.
Sutradan si otputovao.
Posle nedelju dana Zeka je imao let, tako ga niko nije ni ispratio.
A ja...

Ja sam umro u avgustu mesecu.
Ponekad zoveš moju majku i ćutiš.
A ja od tada ne mogu da pijem pivo i mrzim Delfina...
Tvoja ljubav ti još uvek dolazi vikendom, a jutrima listaš "Kamasutru".
Sećam se, kako smo kačili Političku mapu sveta na plafon, kako zamalo da se srušiš sa naslona troseda.
- Zamisli, kada je budem voleo, pred očima će joj biti ceo svet!
- Ti si jednostavno idijot, jednostavno idijot.
- A ti si jebeni romantičar...
- Ne zaboravi to da mi kažeš pred mačevanjem sa viljuskama!
Da, mačevali smo sa viljuškama svaki doručak, ručak i večeru.
Bio je to čudni ritual, bez kojeg nije uspevao nijedan važan posao.
I uvek sam te dobijao.
Jedanput mesečno si zanovo čitao "Hronike Ambera" i prozivao si me "odrodjenjem Haosa".
A ja, budala, bio sam ponosan tim zvanjem i uvek sam se zagonetno smejao tebi u odgovor.
Naša omiljena reč je bila "jer", činilo nam se, da zvuči nekako staromodno i velikodušno.
Tvoje zagonetno "jer" i krivi osmeh su plašili učitelje...

"Ako ne možeš Bogom da budeš ti, biću ja..."

Šetali smo ulicom i prolaznici su nas gledali.
- Čujes, što nas gledaju? - pitao si, ispravivši na nosu nove "brze" naočare sa crvenim staklima.
- Pojma nemam. Najverovatnije, retko ulicama ovoga grada šetaju maldi Bogovi.
Prošle su ravno dve godine.
Razuverili smo se u svom božestvenom poreklu, ti si prestao da slušaš Delfina i podpevaš Kasti.
A ja sam jednostavno mrtav.

© Ukrainec Petar Evgenevic.
Prevedeno sa stranog jezika.

R.I.P - P.J.o.o., Neka te andjeli cuvaju, gde god da si...

Najiskrenije reči su tišina. Ona je ili napeta, ili opuštena. Idealna tišina je tišina za dvoje. Dva čoveka, koji ne mogu da kažu, nisu svesni svoje veze, razumeju svu njenu dubinu posredstvom tišine. Razumevanju predhode strah i sumnja. Sumnja govori da je tišina - ćutanje. Strah dodaje ćutanju negativnu boju. Ne treba se odricati straha i sumnje, njih treba primiti u svoju dušu i oni će se rastvoriti u tvojim osećanjima. U tišini mi ne možemo da slažemo, prevarimo, nedovršimo reč ili da promenimo temu. U tišini mi gledamo ne samo očima. I taj pogled je jači od ubedjenja i licemernih ogovaranja. Tišina objedinjuje. Ne prepleće, ne vezuje, nego jednostavno objedinjuje. Tišina je jednaka jedinstvu. Do njega je moguće doči rečima, ali će ono njima i biti ograničeno. U tišini misli se ne kopaju, panika ideja nestaje. Sve što je viška otpada. Ostaje samo ono, što je potrebno dvoma. I oboje to znaju. Nije potrebno da potvrdjuješ to drugome - on je u tvojoj tišini, kao i ti. Njen deo. Ne polovina, samo deo. Tišina se uvlači u srce i hteli bi da ona traje beskonačno. Ona je prelepa. Tišina za dvoje.

(c) Miramax

Ovaj tekst imam vec jedno 8-9 godina, pa rekoh da podelim i sa vama...

You were my life and I'm only a chapter in yours...

Noc je polako pala na ovaj grad. Onako, malo po malo, bez zurbe, kako samo ona ume. A grad...strpljivo je cekao, ne bi li bar na neki nacin opravdao svoj naziv, beloga grada, jer je znao, da ce poceti da pada sneg...samo sto nije.
Posle odredjene doze iscekivanja, poceo je i on. Evo, pada vec neko vreme. Ulicama retko ko i da prolazi, tako da je napadao svuda i sve prekrio. Sve je sad nekako...belo! Trotoari, drvece, kola, ulice...sve. Ono ruzno zimsko sivilo, kao da je nestalo. Sneg ga vesto krije ispod svog pokrivaca. Krije ga, kao sto se ja trudim iz dana u dan, osmehom da krijem bol koju osecam. Krije ga, kao da ne shvata, da ce za neko vreme, to sivilo ponovo da se vrati, da ispliva na povrsinu. Neke stvari se jednostavno ne daju sakriti. Pa, vredi li se truditi onda? Ne znam, ali vidim, da je sneg uporan...
Rekao sam da ne volim zimu. Depresivna je i hladna. Ali, nisam rekao da ne volim sneg. Volim kad je napolju hladno, ali ne mnogo, nego onako, taman. Kada nema vetra, a sa neba padaju velike pajulje, polako, ne zureci da dotaknu tlo. I kad tako padaju celu noc, a nas dvoje sedimo pored kamina, jedno drugom u zagrljaju, gledajuci sneg kako pada i slusajuci vatru, kako pucketa...Mogu reci da mi nedostaje to vreme, provedeno uz taj kamin. Nedostaje mi to lozenje vatre, grejanje, i gledanje filmova uz svetlost koju pruza hrastovina koja gori. Bilo je nekako cudno i neobicno to vreme provedeno na selu, ali je pored svega toga bilo savrseno i nezaboravno. Voleo bih, kad bi se taj period ponovio, barem jos jednom. Samo jednom. Ali, neke zelje jednostavno ostaju neostvarene...

Zasto je sve tako besmisleno?
Kazu, kad se desi, da probusis gumu negde na putu, odes kod vulkanizera, i za neke ne mnogo velike pare, zakrpis tu istu gumu. On to sve lepo sredi, napumpa je ponovo, i vrati ti na kola. Ako ti se kojim slucajem ponovo to desi, ponovo odes kod vulkanizera i ponovo covek odradi svoj posao, i zakrpi ti gumu. Sada je aktuelno, to, krpljenje guma, zahvaljujuci bas onoj beloj soli, koja za sobom ostavlja rupe na nasim divnim putevima.
No, desi ti se da uletis u krater, onako da pukne. Psujes sve i svasta, ali sta ces. Ponovo odes kod onog tvog vulkanizera, kazes sta je bilo i pitas da pogleda gumu i zakrpi je. A on...kaze ti da ne moze da se zakrpi, pukla je na nezgodnom mestu, i rupa je prilicno velika a i felnu si pokrivio. Ipak je to krater, sine moj. Smoris se, moras novu gumu, znaci i vise para. Ali nema veze. Platio si vise, ali znas da imas uredno novu gumu, bez ijedne jedine rupe, nikad krpljenu. Stavis je i uvizas u voznji...

A sta da radis, kada osecas da ti je srce puklo, da je prepuno rupa, i ne samo da se ne da zakrpiti, nego pocinju i stare zakrpe da popustaju... Sta onda? Gde da kupis novo? Ko ce da ti ga ugradi?
Ne, to se ne kupuje. Niti se krpi. To zauvek ostaje tako. Ali, nisu to klasicne rupe, pukotine...to su rane. Neki kazu, vreme leci stare rane. S jedne strane se moram sloziti. Evo vec mi skoro zarastao prst, koji sam isekao pre nedelju dana. Ali, to kod mene vazi samo za prst. A srce...zaj**an je to sklop. I ako se zalece rane, ostaju oziljci. Ali ovaj je poseban...jer, ovo nije bio ekser ili parcence stakla na putu, vec onaj "krater". A ja sam prebrzo vozio, kad sam uleteo u njega. Desilo se skroz neocekivano...I ne znam zasto, ali imam osecaj, da ova rana nece nikad da zaraste do kraja. Mozda i bolje, posto bi za sobom ostavila mnogo veliki i ruzan oziljak...kao da ih nemam dovoljno vec.
I svakim danom mi je sve teze, umesto da je obrnuto. Toliko o tom lekovitom dejstvu vremena, o kom pricaju na sav glas. Kontam, neki lekovi jednostavno ne deluju na sve ljude isto...a na neke - uopste...

 

Znas, evo vec neki period, ne prodje noc, da ne legnem u krevet sa jednim te istim mislima. Sa mislima o tebi...mislima o nama.
Neretko mi se desi, da mi se i kroz snove provuces. Ako ne sanjam tebe, obicno ne sanjam nista. Cesto tonem u san, iz kog ne zelim da se probudim. Ne zelim, zato sto jutro pokvari i to snova sto imam. A jutro....prica za sebe. Odvratno i mracno, sunce ako se i pojavi, pojavi se na kratko, cisto da pokaze kolike zube ima. Kao da govori, da ni njemu nije do sijanja. I onda...nestane. Ostaje opet ono odvratno zimsko sivilo. Sa belim trotoarima, ponegde i ulicama, ali ne od snega, nego od soli, koja se i dalje suprostavlja vetru.
Ti si mi bila jedina svetla tacka, u ovim mracnim, hladnim i dosadnim zimskim danima. Ti bi mi ih cinila, mnogo podnosljivijim, nego sto zapravo jesu. Znala si, da zima na mene utice deresivno. Valjda je zato i ne volim. A bojim se, da se sa tvojim odlaskom, ta depresija vratila...
Secam se, kako bi mi u sred zime, pored tebe u krevetu bilo vruce. Budio bih se ponekad mokre majice. A zimogrozljiva sam osoba. Valjda zracis tom nekom toplotom, meni i dan danas neobjasnjivom. Ti bi se pokrila jorganom, a meni bi bilo dovoljno samo cebe. A sad.....sad mi nisu dovoljna oba pokrivaca.
Gde si sada da me grejes, u ovim hladnim nocima?

Hladno je...vreme, da utonem u san!

Nedelja popodne.
Hladno, uzasno hladno. Vetar brije, tako da sve bridi i trne. Ulice skoro pa prazne. Sneg, toliko suv, da ga je vetar oduvao, ostavljajuci za sobom ono odvratno, zimsko sivilo.
Ne volim zimu.
Kao po obicaju, kasnim, svega par minuta.
Kao zatvoreno je, a nije. Hladno je...veoma. Ali je ipak puno. Ljudi sede, neki se smrzavaju, ali i dalje sede, ispijajuci svoju nedeljnu, popodnevnu kafu.
Sta ce tu? Da li je kafa toliko dobra, da pristaju na smrzavanje, radi te jedne, carobne soljice crnog napitka, ili im je jednostavno dosadno, pa su navratili? Ko ce ih znati. Nisam se nesto posebno ni trudio da ih razumem. Kao i uvek, znao sam sta me ceka, pa sam se dobro obukao. Ali dzabe, i dalje je hladno. Grejalice se trude, ali im ne ide od ruke...za sve je kriv valjda onaj vetar. Ubrzo se ispraznilo, i postalo je jos hladnije...
Stao sam, i gledam. Neki su jos tu, "drze se"....a ja, gledam u prazno. Tu sam, a kao da nisam. Cesto mi se tokom dana desi, da se jednostavno "zabodem"....odlutam u mislima. Iako se trudim, da se to ne desava, jednostavno se desi. A sve te misli, vode me ka onome, sto je nekada bilo. Mislim o tome, sta smo radili prosle godine u ovo vreme. U vreme ovakve hladnoce i odvratnog zimskog sivila. Ali kontam, tada je nama sve bilo "sareno", jer smo bas to sivilo bojili svojom ljubavlju. I nije nas bilo briga, da li je napolju minus, ili ne. Jedino nam je bilo vazno, da smo zajedno, a sve ostalo, bile su sitnice.
Setim se, kako bi i po najgoroj hladnoci presao pola grada i dosao promrzao do tebe. Setim se kako smo slobodne dane provodili ususkani u krevetu, neretko do kasno u podne...setim se necega sto je bilo, necega cega vise nema. Svaki put postavim sebi pitanje, zasto? A znam, da odgovor na njega nemam.
I dalje je hladno, mozda jos hladnije. Do te mere, da mi se i kafa vec ohladila...